Čovek dođe u godine kada donosi odluku: ili od života odustaje i venući nestaje ili ga svakim udahom produžava i svoj boravak na ovoj planeti čini smislenijim.

Tako nekako doživljavam svoje otkrovenje naturizma, u čemu sam sporadično poslednjih nekoliko godina uživala. Čemu sam se predala sa radošću oslobađanja.

Ipak, uživanje u talasima i milovanju sunca, u suton na Adi Bojani, jedna je dimenzija - naturističko planinarenje, nešto neopisivo.

Otkrivanje istočne Srbije poseban je doživljaj. Neodoljiva je, mistična, čarobna. Kanjon Mlave i manastir Gornjak u njegovim nedrima, ostavljaju jak utisak na prvu. Sa grupom ljudi, koje do jednog prvi put vidim, uputila sam se na izlet avanturu. Sa blagim nespokojem da li ću se odvažiti da zakoračim preko zamišljene crte, koja se ovaj put nazire kao pešačenje ka jednom od vrhova Homoljskih planina, po vrelom danu, sa rancem na leđima, bez ijedne krpice na sebi. Da, obuvena. U pomalo neprikladnu obuću, jedinu prihvatljivu za nogu pomodrelu i otečenu zbog povrede od dana pre. Želja da iskusim me povela i postavila pred zamišljenu crvenu liniju.

I sve, sem samog penjanja, bilo je tako lako, jednostavno, bez predomišljanja.

Sa ljudima koje iako vidim prvim put u životu, osetim kao bliske, prijateljski naklonjene, kao podržavajuću grupu, lekovitu...Baš tako.

Jedino razočarenje sam bila na momente sama sebi, zbog kondicije lošije nego što sam mislila. Na pola puta sam pomislila i izgovorila da bih mogla i da se vratim nazad, kako ne bih usporavala grupu. Dvojica divnih ljudi su me bodrila i nisu dozvoljavali da zaostajem sama. Pravili smo pauze mojim ritmom. Smejali se blagotvorno. I nakon dva sata hoda i povremenih stanki, sustigli ostale i stigli do cilja, vrha Ježevac na 675 m nadmorske visine, odakle puca pogled na pola Srbije. Božanstven ugođaj, nestvaran...

Tokom samog uspona, nekako zaboraviš na nago telo, kada smo došli do odredišne tačke - činilo se sasvim prirodnim baš tako iskusiti prirodu i predati joj se.

Intuicija mi kaže da ću svoje granice tek pomerati u tom smeru.

Tanja

Dugo iščekivano drugo naturističko planinarenje ove godine organizovano je početkom septembra. Vođeni iskustvima sa prethodnog sličnog planinarenja, održanog krajem jula, organizatori su se potrudili da uklope lepo vreme i dobar odabir staze u jedan odlično organizovan događaj. Sve to, u kombinaciji sa izvanrednim društvom i puno pozitivne energije, doprinelo je da provedemo još jedan nezaboravan letnji dan ove 2020. godine.

U osvajanje Homoljskih planina krenuli smo iz Beograda uobičajeno, oko 8 sati ujutru. Za mene već standardna ekipa u autu, uz duhovite razgovore, doprinela je da oko tri sata puta do početne tačke našeg planinarenja prođu neopaženo (put bi bio kraći da nije bilo greški u navigaciji za koje ćemo najradije da krivimo Google mape).

Po dolasku na početnu tačku u podnožju Homoljskih planina, a na obali reke Mlave, podelili smo se u dve grupe. U prvoj bili su svi oni koji su želeli da ostanu pored reke i naprave kamp, koji smo nazval i  “Baza”. Delom iz bezbednosnih razloga, nekoliko članova udruženja odlučilo je da ostane u "Bazi” kako bi održavali reodvnu vezu radio stanicama sa grupom koja je krenula u šetnju uz obronke planine, a i kako bi uživali u suncu i hladnoj vodi Mlave.

Druga grupa od petnaestoro učesnika krenula je u pohod ka vrhu Ježevac. Na samom početku dobro obeležene planinske staze, svega desetak minuta hoda od “Baze”, vodič je dao znak da naturistički deo puta može da počne. Oslobođeni nepotrebne garderobe, samo sa rančevima na leđima, i obućom (mada su neki bili odlučili da hodaju bosi), krenuli smo ka cilju na 675 metara nadmorske visine.

Put dobro obeleženom planinskom stazom je, po mojoj proceni, bio srednje-lak., dovoljno izazovan, a opet ne pretežak za planinare koji su u dobroj kondiciji, a te ipak podnošljiv za ostale. Čak je bio dovoljno lak i za jednu učesnicu koja je u ovu „šetnju“ krenula sa povređenom nogom.

Ne tako teška staza je u mnogome doprinela da uživamo u onome žbog čega smo svi i krenuli u ovaj podvig – naturizmu u netaknutoj prirodi. Uživanje u lepotama istočne Srbije, samo sa rancem na leđima, je neprocenjivo iskustvo za svakog naturistu! Svaki minut hoda ka vrhu planine, a kasnije i tokom spuštanja, bio je dragocen. Vredelo je čekati mesec dana da se preklope povoljni vremenski i drugi uslovi za ovaj događaj.

Uz instrukcije iskusnog vodiča, koji je igrom srećnih okolnosti član NOS, kao i uz nekoliko kraćih pauza duž staze, do vrha smo stigli bez ikakvih problema. A na vrhu nas je čekao neverovatan pogled na okolne predele. Po lepom danu bez i jednog oblaka, uspeli smo sa vrha da vidimo čak i Avalu.

Nakon polusatnog zadržavanja na vrhu, i uživanja u pogledu, krenuli smo nazad ka “Bazi”. Put nizbrdo bio je malo teži, jer, kako kažu iskusni planinari, uvek je teže spuštati se, pošto tada “gravitacija ne radi u našu korist”.

Četvorosatno nezaboravno naturističko iskustvo u prirodi od čije lepote zastaje dah, zaokruženo je povratkom u “Bazu”, gde su nam članovi grupe koji su proveli dan uz reku, za kraj ture, priredili prijatno iznenađenje – sveže kuvani JUNEĆI PAPRIKAŠ.

Hrane za donekle izgladnele i iscrpljene planinare je bilo puno, tako da su neki od nas uzeli i po dva puna tanjira ovog planinarskog specijaliteta, a bilo je dovoljno i za jednog psa koji se niotkuda pridružio našoj grupi.

Povratak ka Beogradu trajao je znatno kraće nego dolazak u predeo Homoljskih planina, jer ovog puta nismo dozvolili Google-ovoj navigaciji nikakve oscilacije od najkraćeg puta.

Uz pregršt pozitivnih utisaka, još jedno naturističko iskustvo ove godine, zaokruženo junećim paprikašom (zapravo znakom pažnje od organizatora ture), ostaće zabeleženo u mom sećanju. A ako organizatorima uspe da tokom septembra sprovedu i biciklisticku turu za koju se trenutno čekaju neophodne dozvole, mislim da će to da zaokruži jedno lepo “naturističko” leto 2020.

Dejan